0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.
Meni jako liči na Desilirium
Bilke koje pripadaju ovom rodu (Yucca) potiču isključivo sa američkog kontinenta. Postoji oko osamdesetak vrsta, od kojih se za nekih pedesetak može reći da imaju određenu otpornost ka niskim temperaturama. Sreću se od jugozapadne Kanade, preko čitavog zapada SAD i dalje na jug kroz čitav Meksiko, sve do tropskih područja Srednje Amerike i malo na istok, na Karibima. Neke od njih rastu i na jugoistoku SAD, sve do priobalnih područja Severne Karoline. Ovaj rod je dugo svrstavan u porodicu Liliaceae (pa čak i danas se mogu naći članci u kojima se pominje pod ovom porodicom) sve do 1934. kad ih je Džon Hačinson(John Hutchison) svrstao u novoformiranu porodicu Agavaceae. Kasnijim genetičkim istraživanjima je potvrđena ispravnost ovog postupka. Glavna odlika su im jaki kožasti listovi (kod nekih vrsta se završavaju bodljom,kao kod agava), sposobni da delimično sačuvaju rezerve vode, koji su skupljeni u rozete. Sve su polikarpne, što znači da mogu cvetati više puta u životu (za razliku od srodnih im agava koje su monokarpne), sem jedne vrste, Y.whipplei (u novije vreme izdvojena u poseban rod sa samo jednom vrstom-Hesperoyucca whipplei), koja posle cvetanja odumire. Cvetovi se nalaze na visokoj (ponekad i više od 2m) dršci koja raste iz sredine biljke. Postoji vrlo specifičan način oprašivanja. Naime, iako su cvetovi dvopolni, biljke su samosterilne, tako da su potrebne makar dve biljke za oplodnju. Kod onih gajenih van američkog kontinenta, oprašivanje se mora obaviti veštački, tj.ručno , jer se one u prirodi oprašuju pomoću leptira-moljaca iz rodova Tegitigula i Parategiticula, koji žive u vrsti simbioze sa jukom, pri čemu su obe strane prilično zavisne jedna od druge u pogledu opstanka. Jukama su potrebni ovi insekti da bi se izvršilo oprašivanje. S druge strane, larve moljaca, koje se izlegaju iz jaja položenih na same oplođene tučkove, se kasnije hrane semenom. I dok su juke u stanju da se razmnožavaju i vegetativnim putem, moljci siključivo zavise od cvetanja, sa kojim moraju biti strogo sinhronizovani. Cvetanje se vrlo često uopšte ne dešava za vreme vrlo sušnih godina, tako da se tada larve hiberniraju u satdijumu lutke pod zemljom, čekajući povoljan period da se razviju u leptira i iskoriste cvetanje. Ranije se verovalo da samo 3 vrste moljaca oprašuju sve juke, ali se danas zna da gotovo savaka vrsta juke ima svoju odgovarajuću vrstu moljca. U prirodi postoje mnogi međuvrsni i unutarvrsni spontani hibridi, a postoji i izvestan broj kultivara,od koji poneki imaju varijegatno lišće. Često je kod hibrida vrlo teško odrediti sa sigurnošću između kojih je vrsta nastalo ukrštanje, pogotovu kada se radi o kompleksnim hibridima. Krajem 19. u Italiji su, prvo Karl Šprenger(Carl Sprenger), a nešto kasnije i Vili Miler(Willy Moeller), stvarali hibride između Y.aloifolia, Y.gloriosa, Y.recurvifolia, Y.flaccida i Y.filamentosa. Dosta tih hibrida je sigurno donešeno na jadransko primorje (pored onih koje su pomorci donosili direktno iz Amerike). Budući da je odavde najčešće snabdevana unutrašnjost egzotičnim biljkama, vrlo je verovatno da je većina juka koje se mogu sresti u kontinentalnim područjima ex-YU, hibridnog porekla. Mnoge juke se tradicionalno koriste u kulturi američkih domorodaca za lekovite pripravke i za jelo, od fermentisanih plodova se spravljaju alkoholna pića, a listovi služe i za prvljenje tkanina, pletenje korpi, pa čak i pokrivanje krovova.
